KOMŠIJE U DOBA  EPIDEMIJE
prvi deo

“Budimo složni, sada kada kao civilizacija prolazimo kroz najteže trenutke!”

Danima su odzvanjale ove reči sa televizijskih uređaja, nakon što je proglašena vanredna situacija u državi, zbog pojave opasnog virusa.  U jednoj omanjoj zgradi na periferiji Beograda, stanari su od početka  shvatili ozbiljnost situacije. Njihova zgrada se sastoji od prizemlja, još dva sprata i potkrovlja. U potkrovlju se nalazi samo jedan stan bez stanara, nepoznatih vlasnika. Komšije su pokušale da propisane mere dosledno sprovedu, svako na svoj način. Povodom toga su se okupili u zajedničkom dvorištu.

Iz prizemlja je došao student Peca. Učtiv momak, kome su roditelji iz unutrašnjosti kupili  tu stan, kako bi mogao u miru da priprema ispite. Uveren je da jedino mir tu ne može da očekuje. Pored njegovog stana je zajednička prostorija bez namene. Stanari oko nje nikada nisu postigli saglasnost. Preko puta su stepenice za drugi sprat. Peca je prvi je stigao u dvorište i seo na poslednju stolicu u redu.

Pored njega su smestile su baba Borka  i njena  sestra Mica. Njihov  stan je na prvom spratu iznad Pecinog, pod brojem dva. Borka je odmah počela da pridikuje da sastanke treba održavati u stanu upravnice zgrade uz posluženje.

-Na ovom sastanku odmah da se utvrdi pravilo da upravnik zgrade obezbedi piće i hranu. Neću da dangubim ovde praznim stomakom - progunđa  Borka.

-Gospođo, to nigde u svetu nema. Bio sam kod devojke u inostranstvu pre dva meseca. Znate li kakvi su tamo sastanci? – upita student Peca iznerviran opaskom.

-E ti se onda vrati tamo. Zašto smo izabrali ženu za upravnicu, nego da kuva i sprema? Jel tako Mico?- odbrusi ljutito  Borka.

Mica, koja je živela u njenom stanu, uvek ju je podržavala. Mladić, navikao na Borkinu  tešku narav, ućuta.

Sa drugog sprata su došle suparničke porodice. U stanu broj četiri, živi Žarko, mlađi penzioner od šezdesettri godine. Od kada se doselio sanja da postane upravnik zgrade. To mu se nikada nije obistinilo. Seo je pored Mice i zamišljao sebe kao autoritativnog upravnika, kome se svi obraćaju s  puno poštovanja.

-Mršavi, što si toliko ubledeo, da nije i tebe navato ovaj virus?- upita Borka, smejući se i gurkajući laktom Micu.

-Moguće, vidi mu ženu?- reče sestra, pa pogledom ispratiše Goricu, koja je sela  dalje od njih, u ugao dvorišta. Već je nabavila zaštitnu masku i rukavice. Na glavi je nosila kapu za tuširanje, jer joj je bezbednost na prvom mestu. Njihova ćerka, razuzdana srednjoškolka, nije prisustvovala,  jer još uvek nema pravo glasa.

- On je zaražen! Zato ona nosi masku - povika Borka.

-Gospođo, nisam zaražen. Moja supruga drži do mera predostrožnosti i zato se tako opremila –odgovori Žarko, prevrćući očima.

-Onda idi i sedi pored nje…Ajde, ajde - nastavi da gunđa iako je odmah uzeo stolicu i seo pored svoje supruge Gorice. - Hoće nas da zarazi, jer nismo glasale za njega na izboru za upravnika - iznese svoju teoriju zavere.

Iz stana broj pet dolazi čuvena Đina sa svojim mužem. Večitim romanopiscem  nezavršenog dela, Gojkom. Njega ništa drugo ne zanima poslednjih trideset godina, osim da završi započet roman, koji uvek otpočinje. Đina je debeljuškasta žena srednjih godina, koja se svakodnevno doteruje, šminka, oblači modernu i usku garderobu, bez ikakvih kompleksa. Sebe smatra lepoticom, zavodnicom i sposobnom da svojim “šarmom” postigne željeno. Sa svojim suprugom je sela naspram ostalih stanara i otpočela sastanak:

-Drage komšije, pozvala sam vas  povodnom novoizrečenih mera.

-Nismo svi na broju! Fali onaj šarlatan političar iz trojke- dobaci  Mica.

-Biće informisan o svemu naknadno. Da nastavimo.. Kao što znate, situacija je izuzetno ozbiljna i ja, kao upravnica sam dužna da vas o tome na vreme informišem- reče značajno Đina

-Ua vlada! Dole jednoumlje i jednovlašće! - poskočivši sa stolice, razdra se Žarko. Silno zamaha rukama, uživljen u ulogu večite opozicije.

-Dosta žgoljavi! Čekaj da čujemo šta ima da kaže upravnica!- oštrim glasom ga prekori Borka.

-Hvala Vam Borka, ovo se ionako odnosi na Vas i Vašu sestru. Izdata je zabrana  napuštanja stanova osobama starijim od šezdesetpet godina. Tako da hranu i lekove možete da obezbedite nedeljom, rano ujutru, za nedelju dana- objasni Đina.

-Ha?! – zaprepasti se Borka. - Da vučem hranu za nedelju? Sa nogom koja je do skoro bila u gipsu? Jel vidite da nosim štap još uvek? Ili ova moja sestra, starica od stotinu leta da ide? Nju može i povetarac može da ubije, a kamo li ovaj strašni virus – pobuni se Borka.

-Ti onda imaš dvesta leta, jer si starija – usprotivi joj se Mica.

-Psst! Ako znaš da si mlađa, onda znaš da mlađi mora da ćuti- opomenu je Borka, mršteći se. – Onda da odredimo volontere. Ko misli da mršavi treba da ide u nabavku neka digne dva prsta? – podiže svoju i sestrinu ruku.

-Volonteri se dobrovoljno javjaju, ne možete vi da ih odredite- reče Gojko, Đinin muž.

-Možemo da glasamo. Nas dve smo za to da nas žgoljavi snabdeva- nastavi da insistira Borka.

-Malo sutra gospođo. Dužnost upravnika je da brine o stanarima. Sad ste našli da glasate za mene. Gde vam je pamet bila kad ste glasali za nju, da bude upravnica?- žustro podviknu Žarko.

-Ha, a gde je tebi pamet bila? I ti si glasao za nju– podseti ga supruga Gorica.

Tad se setio, kako  je Đina u vreme izborne kampanje obletala oko njega. Uvek obučena u usku garderobu, jarke boje i većeg dekoltea. Ljubazno mu se obraćala vrckajući, po njemu, zanosnim oblinama. Kad je Gorica to primetila, rešila je da ne glasa za njega. Tokom samog glasanja, Đina je uvijala svoju dugu, ziftanu kosu  prstima i govorila kako voli mršave  muškarce, sa malo sede brade, koji su spremni i na najveću žrtvu. Slušajući to, zaokružio je broj ispred njenog imena i ostao bez i jednog glasa.

-Evo ja ću gospođama da kupujem namirnice – ponudi se student Peca i u tom trenutku kinu, dva puta u nizu.

-Virus! Virus!- vrisnu histerično Gorica, upirući prstom u Pecu.

-Bio je u inostranstvu!  Zaražen je! –razdra se Borka i poče da gura Micu kako bi prva prošla.

-Ljudi ovo je alergija. Iz inostranstva sam došao pre dva meseca -pokuša da objasni, dok su komšije neslušajući, jedno drugo gurali, vukli, čupali i gazili da bi što pre prošli kroz uska vrata terase.

-Pustite prvo stare i bolesne - zajauka Borka udarajući štapom Gojka.

-Ne smem da umrem pre nego što završim svoje životno delo!- povika Gojko, držeći se snažno rukama za štok vrata.

-Gospođo koliko me gazite i gudarate laktom, ne bi se reklo da ste bolesni- reče Žarko, probijajući se kroz masu.

-Aaa to bi ti hteo? Da se rešiš nas dve jer nismo glasale za tebe?- zamahnu štapom i udari ga po rukama, te joj oslobodi prostor za beg.

-Ljudi, nisam bolestan! Nisam zarazan! Ovo je alergija! –ponovo povika student.

Komšije su se tada  već probile kroz vrata. Trčeći  stepeništem ka svojim stanovima i dalje u panici su gurali  i saplitali jedni druge.

Nastaviće se...
Mirjana Radosavljević

Two worlds ( from the book "Grown from a pupil")

I know,
for the last time our fingers are intertwined, in a bed of mutilated memories.
Our backs do not touch,
alienation does not choose a face.
In a place of bliss,
the restless poisoning the bed.
I draw strength;
hopes to pour down the pillow.
Sigh breaks my chest,
you're tearing us into two worlds.

Ljubav gine

Boli te pogled moj

boli moja lepota,

boli sto si zbog mene

presao hiljade golgota.

Sputavaju te moje reci

i boli  moje cutanje,

kazes za dusu je ujed

i u mislima  lutanje.

Ne umem da volim

onako kako bi ti hteo,

neki to ne nauce

ni za zivot ceo.

Uzalud je da si kraj mene,

a u dusi i dalje sam,

iako te volim

kako umem i znam.

Dugo smo jedno drugom

kao kamen oko vrata,

i neka nocas ljubav gine

bez izgubljenog rata.

Tudja uloga

Sve se jednom
plati,
bezis u tudje uloge
al zivot te u svoju vrati.

Prebacujes teret
na tudja ledja,
bezis u tudje uloge,
istina nekad vredja.

Do koliko godina
je covek dete?
da nisi sam na svetu
da li te i tudje patnje sete?

Dragi se muce
osecas bol,vidis i sam,
cutis ne priznajes,
jer priznati i sebi je sram.

Pa sta i da ja priznam
da nisam tako jaka?
Ako ti jesi uzmi i moju bol
to bi uradila  svaka.

A moja ledja
i za moje probleme su mala,
ne guraj me dublje u ponor
ako vec vidis da sam pala.

Zamenjene uloge
bol mi bude,
hiljade problema,
a pomoc ne nude.

Pobegnem nekad,
ali brza je tuga,
tvojoj sujeti i bolu
ja sam idealni sluga.

Sah u Srbiji

U gradu koji je
veliki po nazivu,
a mali po 
intelektualnom sazivu
igra se posebna 
partija saha,
pijuni su u strahu
a pubika bez dana.

Konji skacu
na koje hoce polje,
pravila nema
i konjima je bolje

Kraj voli
to sto je kralj,
pa prelazi polja
k’o skokom u dalj.

I lovci sada idu
malo levo, malo desno,
dok su postovali pravila
bilo im je tesno.

A I topovi su
u kraljevoj su partiji,
da se krecu kako hoce
imaju dozvolu na hartiji.

Ali za pijune
tu vise nema mesta
zato kaze kralj:
“Izbacite ih smesta:

Hteo je jedan piun
zbog toga da se zali,
ali su njegovo mesto
nekom konju vec dali.

Konj je platio
da mu se cuva mesto
pa se nada da nece
kralj izgubiti presto.

Na jednom mestu
boje sahovske table
odavno su u modi,
a put kojim idu tamo vodi.

Ne vidim nista osim nas

Dopire li do tebe

ljubavi moje glas?

ja nista ne vidim

osim tebe, osim nas.

Zavedeno srce

veruje na slepo,

sta god da kazes

meni zvuci lepo.

Dok te gledam

usne se od zelje kupe

znam, zaljubljena sam

do dna crne rupe.

A i ti zaljubljen

to ne predpostavljas

da li mi je i malo stalo

pitanje postvaljas?

A u meni ljubav vri,

rekla bih na sav glas

shvati vec jednom

ne vidim nista osim nas.