Ponovo

Kad te gledam,
kad si kraj mene
i radost i tugu osecam,
slomice me odlazak tvoj
predosecam...
ponovo...

Ucis me da cekam,
da drhtim od srece i straha
ostavljas me u zamci nadanja
da se borim u korist svog
stradanja...
ponovo..

Znas da nije bol strasna
vec ova moja nemoc
sto pred tobom padam
sto se dolasku tvom
nadam...
ponovo...

Ali nije sve kako se cini
jednom si shvatio u panici
nekada je celicna ruka
u  neznoj, plisanoj
rukavici.

Put srca mog

Na cas se san prekinuo
i cinilo se da bas sve se rusi,
crni oblak nadvio se nad nas,
sumnja je pocela ljubav da gusi.

Odlazis, odlazim slomljena i tuzna
a mozda smo bili na korak do srece?
Samo sumnja i strah sad nas dele,
mi stojimo a zacarani krug se krece.

Ne mogu kajanje da nosim kao greh
jer nevidljivi obruc ipak nas veze,
nisi stranac, vec neko davno drag
ne moze ponos tek tako da nas sreze.

Ti dobro znas ritam i put srca mog
 sto vodi do poslednje stanice,
zazmuri na tren, videces vecnost,
zazmuri, to je ljubav bez granice.

***

Ovaj dom bez tebe
samo je skloniste od ljudi,
a istina se sakriti ne da
uzalud se osmeh trudi.

Ne volim da vidjam srecne
podsete me na mene od pre,
o kako sam se samo svidjala sebi
dok sam kraj tebe snivala sne.

Citam pisma nepoznatih ljudi
kao sto su i tvoja nepoznata bila,
jos se nadam dok ih citam
da se iza njih znatizelja tvoja skrila.

Ne gledaj andjele ( Pesma bratu i mami)

Kazu da kroz moje oci
i ti gledas ovaj svet,
zmurecu andjele da ne vidis
kako sreca vene kao cvet.

Latica po latica
neprestano se lome i gube,
ako je moj dodir i tvoj
osecas li njene ruke grube?

Gledamo je pogledom nemim
i placemo kroz moje suze,
kako joj Bog jednom dade sve
al brzo osmehe joj uze.

Da li je to senka ili zena
tuznih ociju, krhka i sama?
Ne gledaj je andjele,
samo je se secaj dok je bila dama,

Ne pitaj me andjele
da li je to mati nasa mila,
sto pisase za nas bajke
dok je mlada i srecna bila?

Zar je taj priguseni krik
sto se uz jecaj nekad cuje
davno bio nezan, topao glas
sto nas majusne uspavljuje?

Ne znam kako zivot crta sudbine
da li moze ili ne moze da se menja
a nas deli samo  ovo nebo i
ova staza trnja i kamenja.

Ne znam andjele sta je vise boli;
ova tuga koja je posle tebe dosla,
ili secanje na  davnu srecu
i sto je proslost tako brzo prosla?

Moje dragocenosti

Slavuja poj

Probudise me jutros
neki zaboravljeni zvuci
i vratise brod  secanja
davno napustenoj luci.

Pomislih "i dalje sanjam"
jer se jasno cuo slavuja poj,
ta divna arija iz vremena
kad si bio  zivot moj.

Toplina obuze dusu na tren
i sve zamirisa na ono vreme,
moj nemiran pogled te je trazio
al' srce ponese razocarenja breme.

To ipak bese samo slavuja poj,
a proslost je tu gde ljubav pociva,
samo talas nemira vrati te u secanja
o kojim dusa i sada sniva.

Nema vise onakve zime

To sto nema vise onakve zime
ne zaustavlja ni secanje, ni zali,
sto nista siromasni imali nismo,
a da imasmo sve tad nismo znali.

Prohladna soba i miris drva iz peci,
nase promrzle ruke koje se drze snazno,
dok duse stoje jedna uz drugu
nista nam sem toga nije bilo vazno.

Poslednja slika koje se secam, koju pamtim,
pahulje prekrivaju grad i sneg svuda sija,
mi zagrljeni po malo gladni, pitamo se
da li je ljubav to sto srcu jedino prija?

Proslo je mnogo zima, ali onakva vise nije,
sada je soba topla a zagrljaj hladan,
trpeza puna svega sto zazelis,
hrane postanes sit, a ljubaavi gladan.

Nije mi zao sto nema vise onakve zime,
hovac crta osmehe... ma sve su to lazi!
Oboje sad imamo sto mislismo da vredi
ali dusa dusu zauvek ce da trazi.

Tebi...

Radujem se jako tebi;
kao Sunce svakom novom danu,
kao zima kad nakon jeseni
doceka prvu slanu.

Trebam tebe silno;
kao duga svoje boje,
kao sto je i barku
jednom trebao Noje.

Cekacu tebe ceznjivo,
i kada nada prestane,
jer ljubav nije trag u pesku
da sa prvim talasom nestane.

Zamka

Izmedju zivota i smrti
putanja je klizava i tesna
kad voljeni odlaze
mozda tad toga i nisam svesna.

Zamrznem suze i srce,
kao i secanje na to vreme,
izbegavam strasnu istinu
i zabranjujem bolne teme.

Kazu vreme leti, vreme leci
zivot godine i dalje nize
bio u ponoru ili na tronu
zarobljena istina ipak te stize.

Ne shvatas sta se to desava
osmeh stoji ali nesto te tisti
i buka postane odjednom tiha
da cujes svoje srce kako pisti.

Tad je zarobljenik pokidao okove
i realnost te ostavlja bez daha
nalazis se sada ti u njegovoj zamci
i postajes rob u logoru svog straha.