Ljubav gine

Boli te pogled moj

boli moja lepota,

boli sto si zbog mene

presao hiljade golgota.

Sputavaju te moje reci

i boli  moje cutanje,

kazes za dusu je ujed

i u mislima  lutanje.

Ne umem da volim

onako kako bi ti hteo,

neki to ne nauce

ni za zivot ceo.

Uzalud je da si kraj mene,

a u dusi i dalje sam,

iako te volim

kako umem i znam.

Dugo smo jedno drugom

kao kamen oko vrata,

i neka nocas ljubav gine

bez izgubljenog rata.

Tudja uloga

Sve se jednom
plati,
bezis u tudje uloge
al zivot te u svoju vrati.

Prebacujes teret
na tudja ledja,
bezis u tudje uloge,
istina nekad vredja.

Do koliko godina
je covek dete?
da nisi sam na svetu
da li te i tudje patnje sete?

Dragi se muce
osecas bol,vidis i sam,
cutis ne priznajes,
jer priznati i sebi je sram.

Pa sta i da ja priznam
da nisam tako jaka?
Ako ti jesi uzmi i moju bol
to bi uradila  svaka.

A moja ledja
i za moje probleme su mala,
ne guraj me dublje u ponor
ako vec vidis da sam pala.

Zamenjene uloge
bol mi bude,
hiljade problema,
a pomoc ne nude.

Pobegnem nekad,
ali brza je tuga,
tvojoj sujeti i bolu
ja sam idealni sluga.

Sah u Srbiji

U gradu koji je
veliki po nazivu,
a mali po 
intelektualnom sazivu
igra se posebna 
partija saha,
pijuni su u strahu
a pubika bez dana.

Konji skacu
na koje hoce polje,
pravila nema
i konjima je bolje

Kraj voli
to sto je kralj,
pa prelazi polja
k’o skokom u dalj.

I lovci sada idu
malo levo, malo desno,
dok su postovali pravila
bilo im je tesno.

A I topovi su
u kraljevoj su partiji,
da se krecu kako hoce
imaju dozvolu na hartiji.

Ali za pijune
tu vise nema mesta
zato kaze kralj:
“Izbacite ih smesta:

Hteo je jedan piun
zbog toga da se zali,
ali su njegovo mesto
nekom konju vec dali.

Konj je platio
da mu se cuva mesto
pa se nada da nece
kralj izgubiti presto.

Na jednom mestu
boje sahovske table
odavno su u modi,
a put kojim idu tamo vodi.

Ne vidim nista osim nas

Dopire li do tebe

ljubavi moje glas?

ja nista ne vidim

osim tebe, osim nas.

Zavedeno srce

veruje na slepo,

sta god da kazes

meni zvuci lepo.

Dok te gledam

usne se od zelje kupe

znam, zaljubljena sam

do dna crne rupe.

A i ti zaljubljen

to ne predpostavljas

da li mi je i malo stalo

pitanje postvaljas?

A u meni ljubav vri,

rekla bih na sav glas

shvati vec jednom

ne vidim nista osim nas.

Zatvaram vrata svog sveta

Zatvaram  vrata
svog sveta,
da ne osetim
ta osecanja kleta.

Da ne ostetim
njihovu apaticnost
koja me gusi
kao u grlu kost.

Od nesrecnih
zna se da beze
kao od bolesti
one najteze.

Zasto ih tudja sreca
u srce  dira
zato im ne da
spokoja ni mira?

Od tuge su poceli
toliko strhuju,
da su zaboravili
da se raduju.

Pohlepni snovi
ljubomoru bude
zalosno je videti
takve ljude.

Zatvaram vrata
svog sveta,
da ne osetim
ta osecanja kleta

Zelim da vidim
dobro u ljudim,
pa cu zmureti pred
njihovim cudima...

Poplavljenim gradovima

Zasto sada plave
ova zitna polja,
Zasto ni jedna godina
nije ni malo bolja?

Da li su mozda
reke tako resile
jer su neke duse
davno gresile?

Ili je to neka sila
od reka veca,
koju zaboravimo
kad zasija sreca?

Uspomene plove
u grada tom,
 i sve nestaje
sto se zvalo dom.

Ostali su samo
snovi i nade
da ce neko pomoci,
novi svet da izgrade.

Vise nemaju gde,
nemaju kuda,
ali ljudi se mole
i jos veruju u cuda.

I cuda se odjenom
dogodise,
ove tuge mnoga srca
pogodise.

Ni jedna bujica,
ni najveci vir
ne odnosi nas trud
da vratimo spokoj i mir.

Svi za jednog
jedan za sve
i dalje se borimo
da ostvarimo te sne.

Ljubav govori (Za....)

Sta je je to
sto me za tebe veze
i kad se smejem
i kad tuga steze?


Znam daleko si
sada,
da mislis na mene
jos se srce nada.

A prolaze dani,
ko godine se vuku
da li i tebi tisina
nekad pravi buku?


Da li preko granice
i tebi ljubav govori
sa moje leve strane si
to ne zaboravi?

Zudnja za srecom

Kada vidim zaljubljene
slomi se u spokoj vera,
da odem sto dalje od nas
zudnja za srecom me tera.

Pogresni svi vozovi
promasene su i stanice,
tu sam izgubila volju za nas
najsjajnija zvezdo Danice.

Mi smo samo delic proslosti,
iako ne priznajes to na glas
jer sreca okrene ledja
kad je zaboravis makar na cas.

Al ja sam i dalje tu gde jesam.
Zasto? Ni sebi ne znam reci.
Mozda sam umorna od traganja,
mozda zarobljena u snu o sreci?

Sta smo toliko zgresili?

Vredjali smo veru i Boga
odrekli se najblizeg roda
okretali glave od sirotinje
ubijali i mucili zivotije.

Sta smo toliko zgresili?
Kada slavlja pravimo?
U strogom postu i
Novu godinu slavimo?

Slavili smo i bir fest
u vreme letnjeg posta,
sada molimo Gospoda
jer nam je poplava dosta.

Mozda nam nesreca
oci otvori i da slogu
mozda se tada tako
konacno vratimo Bogu.

Surovo...

Surovo vreme,
surovi ljudi,
svako ti malo
surovosti nudi.

Beze od tuznih,
od bolne teme,
odakle je izniklo
tog zla seme?

Osecajne price
obecanja prazna,
dal su to prijatelji
ili neka kazna?

Na prstima jedne ruke
su imena svih ljudi,
koji su tu i kad se
pobedjuje i  kad se gubi.

Sve sto pocne ima kraj

Kad te u noci nemir probudi
zagrli proslost i kreni dalje,

samo sam u senci tvog secanja,
to samo zivot izazove salje.

Ne placi, stegni srce,

spavaj kao da sam jos tu

i moja sreca je sto te imam

barem jos u snu.

A kad dodje novo jutro,

zaplaci, tad placem i ja znaj,

jer kasno sam shvatila

da sve sto pocne ima i kraj.

Mojoj maloj princezi

        (  Jos jedna zvezda zasijala je nocas,
          jos zivis, znam da nas gledas,
          al trebamo rec ili dve, tvoje osmehe,
           u ovoj prokletoj noci mrvu utehe.)

Previse boli ta istina
da joj se se predamo,
dok te uz suze i jecaje
nocas usnulu gledamo.

Belo lice nasa tuga
ti  je svo umila,
probudi se princezo,
zasto si san tu usnila?

Probudi se princezo
zasto si tu zaspala?
Sreca je mozda
samo na cas zastala.

Princezo zaspala si
u zamci izdaje necije,
da nisi kriva ti,
govori tvoje lice decije.

Probudi se mala princezo,
treba nam tvog smeha,
oprosti im prva
oprostaj je jaci od greha.

Ljubav zivi i posle zivota

Secam se svog detinjstva,
tebe od kad za sebe znam,
secam se igranja i carki malih,
o kako je lepo kada nisi sam!

Pamtim svaku poru tvoga lica,
tvoje tople oci i gas,
pamtim tvoje rasirene ruke
onda kada mi je trebao spas.

O kako je predivan osecaj
kada znas da postoji neko,
ko te bezuslovno i tiho voli
i kad si blizu i kad si daleko.

To nekako osecas uvek,
i kad si sam u tmini noci
i kad si srecan i bezbrizan,
tad ne mislis da ce ikada proci.

I ne prolazi nikada...

Ljubav zivi i posle zivota
jedino ona pobedjuje smrt,
zivi u dusama onih sto vole
kao najlepse nebeski vrt.

Susret menja sve

Nisi poslednja misao
kada utihne dan,
nisi mi ni sladak
ni nemiran san.

Prolaze minuti
i neki cudni sati,
retko koji te
u moje misli vrati.

Tebe nema da
podgrejes srecu,
ali to nije misao
od koje suze krecu.

Ti jednostavno ne umes
da mi  nedostajes,
kao da neprimetno
proslost postajes.

 A kada pomislim da je
previse za nas letela,
zaljubljenost  se vrati
kao feniks iz pepela.

Taj  susret menja sve,
sat postaje dan,
i vise ne znam
da li je java ili san?
.

Losa kopija

Znam da iz dna duse mrzis
sto jos me svuda ima
u svakoj pesmi, casi vina,
u svakom obrisu dima.

A ti, jos si moja muza,
misli i dalje ka tebi lete,
dok kraj mene su oni
sto  na tebe me sete.

I dok u njega gledam
secam se tebe, tebi se divim
i pokusavam da tu mrvu tebe
u njemu  na  tren ozivim.

A sta ce mi samo taj tren,
koji nestane u pepeo i dim?
Znam da je tvoja losa kopija
ali ne znam kako zivim s tim?

Ti Si

Ne dozvoljavam ni sada
da mi srce i secanja truju,
jer jedina istina o tebi
je ono sto od mene cuju:

Ti si ta rec
kad tuga progovori,
ti si iskra u oku
kad me sreca zaboravi.

Ti si  zrak
koji oko srca led topi,
ti si misao poslednja
kad dan oci sklopi.

Ti si magija
sto osmehe mi stvara
ti si oaza
koja lako zavara.

Zelis da je vecnost

Upijas me pogledom
kao zemlja majsku rosu,
svaki pokret moga tela
jer vec uspomene to su.

Zelis da je vecnost ovaj san
sto ga kraj mene budan sanjas
dok se od sumnje i strepnje
u  zagrljaj moj sklanjas.

Ili bar neka stanu kazaljke sata
dok te u narucju cvrto drzim,
jer vise od  ovih zagrljaja
ocesas, ne mogu da pruzim.

Slutis, neko je vec dobio mene
od Boga ili sudbine kao dar
tek nagovestaje dajem o tome,
jer i reci i cutanje peku kao zar.

Ponovo

Kad te gledam,
kad si kraj mene
i radost i tugu osecam,
slomice me odlazak tvoj
predosecam...
ponovo...

Ucis me da cekam,
da drhtim od srece i straha
ostavljas me u zamci nadanja
da se borim u korist svog
stradanja...
ponovo..

Znas da nije bol strasna
vec ova moja nemoc
sto pred tobom padam
sto se dolasku tvom
nadam...
ponovo...

Ali nije sve kako se cini
jednom si shvatio u panici
nekada je celicna ruka
u  neznoj, plisanoj
rukavici.

Put srca mog

Na cas se san prekinuo
i cinilo se da bas sve se rusi,
crni oblak nadvio se nad nas,
sumnja je pocela ljubav da gusi.

Odlazis, odlazim slomljena i tuzna
a mozda smo bili na korak do srece?
Samo sumnja i strah sad nas dele,
mi stojimo a zacarani krug se krece.

Ne mogu kajanje da nosim kao greh
jer nevidljivi obruc ipak nas veze,
nisi stranac, vec neko davno drag
ne moze ponos tek tako da nas sreze.

Ti dobro znas ritam i put srca mog
 sto vodi do poslednje stanice,
zazmuri na tren, videces vecnost,
zazmuri, to je ljubav bez granice.

***

Ovaj dom bez tebe
samo je skloniste od ljudi,
a istina se sakriti ne da
uzalud se osmeh trudi.

Ne volim da vidjam srecne
podsete me na mene od pre,
o kako sam se samo svidjala sebi
dok sam kraj tebe snivala sne.

Citam pisma nepoznatih ljudi
kao sto su i tvoja nepoznata bila,
jos se nadam dok ih citam
da se iza njih znatizelja tvoja skrila.

Ne gledaj andjele ( Pesma bratu i mami)

Kazu da kroz moje oci
i ti gledas ovaj svet,
zmurecu andjele da ne vidis
kako sreca vene kao cvet.

Latica po latica
neprestano se lome i gube,
ako je moj dodir i tvoj
osecas li njene ruke grube?

Gledamo je pogledom nemim
i placemo kroz moje suze,
kako joj Bog jednom dade sve
al brzo osmehe joj uze.

Da li je to senka ili zena
tuznih ociju, krhka i sama?
Ne gledaj je andjele,
samo je se secaj dok je bila dama,

Ne pitaj me andjele
da li je to mati nasa mila,
sto pisase za nas bajke
dok je mlada i srecna bila?

Zar je taj priguseni krik
sto se uz jecaj nekad cuje
davno bio nezan, topao glas
sto nas majusne uspavljuje?

Ne znam kako zivot crta sudbine
da li moze ili ne moze da se menja
a nas deli samo  ovo nebo i
ova staza trnja i kamenja.

Ne znam andjele sta je vise boli;
ova tuga koja je posle tebe dosla,
ili secanje na  davnu srecu
i sto je proslost tako brzo prosla?

Moje dragocenosti

Slavuja poj

Probudise me jutros
neki zaboravljeni zvuci
i vratise brod  secanja
davno napustenoj luci.

Pomislih "i dalje sanjam"
jer se jasno cuo slavuja poj,
ta divna arija iz vremena
kad si bio  zivot moj.

Toplina obuze dusu na tren
i sve zamirisa na ono vreme,
moj nemiran pogled te je trazio
al' srce ponese razocarenja breme.

To ipak bese samo slavuja poj,
a proslost je tu gde ljubav pociva,
samo talas nemira vrati te u secanja
o kojim dusa i sada sniva.

Nema vise onakve zime

To sto nema vise onakve zime
ne zaustavlja ni secanje, ni zali,
sto nista siromasni imali nismo,
a da imasmo sve tad nismo znali.

Prohladna soba i miris drva iz peci,
nase promrzle ruke koje se drze snazno,
dok duse stoje jedna uz drugu
nista nam sem toga nije bilo vazno.

Poslednja slika koje se secam, koju pamtim,
pahulje prekrivaju grad i sneg svuda sija,
mi zagrljeni po malo gladni, pitamo se
da li je ljubav to sto srcu jedino prija?

Proslo je mnogo zima, ali onakva vise nije,
sada je soba topla a zagrljaj hladan,
trpeza puna svega sto zazelis,
hrane postanes sit, a ljubaavi gladan.

Nije mi zao sto nema vise onakve zime,
hovac crta osmehe... ma sve su to lazi!
Oboje sad imamo sto mislismo da vredi
ali dusa dusu zauvek ce da trazi.

Tebi...

Radujem se jako tebi;
kao Sunce svakom novom danu,
kao zima kad nakon jeseni
doceka prvu slanu.

Trebam tebe silno;
kao duga svoje boje,
kao sto je i barku
jednom trebao Noje.

Cekacu tebe ceznjivo,
i kada nada prestane,
jer ljubav nije trag u pesku
da sa prvim talasom nestane.

Zamka

Izmedju zivota i smrti
putanja je klizava i tesna
kad voljeni odlaze
mozda tad toga i nisam svesna.

Zamrznem suze i srce,
kao i secanje na to vreme,
izbegavam strasnu istinu
i zabranjujem bolne teme.

Kazu vreme leti, vreme leci
zivot godine i dalje nize
bio u ponoru ili na tronu
zarobljena istina ipak te stize.

Ne shvatas sta se to desava
osmeh stoji ali nesto te tisti
i buka postane odjednom tiha
da cujes svoje srce kako pisti.

Tad je zarobljenik pokidao okove
i realnost te ostavlja bez daha
nalazis se sada ti u njegovoj zamci
i postajes rob u logoru svog straha.