Zatvaram vrata svog sveta

Zatvaram  vrata
svog sveta,
da ne osetim
ta osecanja kleta.

Da ne ostetim
njihovu apaticnost
koja me gusi
kao u grlu kost.

Od nesrecnih
zna se da beze
kao od bolesti
one najteze.

Zasto ih tudja sreca
u srce  dira
zato im ne da
spokoja ni mira?

Od tuge su poceli
toliko strhuju,
da su zaboravili
da se raduju.

Pohlepni snovi
ljubomoru bude
zalosno je videti
takve ljude.

Zatvaram vrata
svog sveta,
da ne osetim
ta osecanja kleta

Zelim da vidim
dobro u ljudim,
pa cu zmureti pred
njihovim cudima...

Poplavljenim gradovima

Zasto sada plave
ova zitna polja,
Zasto ni jedna godina
nije ni malo bolja?

Da li su mozda
reke tako resile
jer su neke duse
davno gresile?

Ili je to neka sila
od reka veca,
koju zaboravimo
kad zasija sreca?

Uspomene plove
u grada tom,
 i sve nestaje
sto se zvalo dom.

Ostali su samo
snovi i nade
da ce neko pomoci,
novi svet da izgrade.

Vise nemaju gde,
nemaju kuda,
ali ljudi se mole
i jos veruju u cuda.

I cuda se odjenom
dogodise,
ove tuge mnoga srca
pogodise.

Ni jedna bujica,
ni najveci vir
ne odnosi nas trud
da vratimo spokoj i mir.

Svi za jednog
jedan za sve
i dalje se borimo
da ostvarimo te sne.